U siromašno posleratno vreme i tokom 50ih godina, uglavnom su se pili surogati kafe kao što su famozna Frankova Divka ili cikorija. Baba i deda su pričali da su prvu pravu kafu popili u februaru 1962., kada su kupili Kalabinu kuću od porodice Bojinović.
U njoj su zatekli kafu, koju su Bojinovićevoj udovici donosila deca iz grada.
Kafa se još uvek nije bila odomaćila, i pila se u prilikama kada se u porodici
nešto važno dešavalo. Nikako, svakodnevno… Baš nikad.
Nije bilo mlevene kafe; kupovala se sirova kafa, u zrnu, i pržila se u primitivnoj, ručnoj spravi koju su zvali „pržanj“.
Pržanj bi se
držao u ruci iznad vatre, i vrteo, okretao, treskao, sve dok se neodoljivi
miris pržene kafe ne bi proširio prostorijom. Tad su na red dolazili ručni,
mesingani mlinovi – neko dobije zadatak da isprženu kafu samelje, a u
međuvremenu se pristavi džezva.
Tada je kretala kafena bajka…
Ostatak teksta možete pročitati u našem MAGAZINU. Kliknite OVDE.
